Ponedeljak 25. 11. 2024.
Beograd
160
  • Novi Sad
    170
  • Niš
    140
  • Kikinda
    160
  • Kraljevo
    150
  • Kruševac
    150
  • Leskovac
    150
  • Loznica
    140
  • Negotin
    190
  • Ruma
    170
  • Sjenica
    120
  • Vranje
    130
  • Vršac
    140
  • Zlatibor
    140
  • Zrenjanin
    170
11
Nedelja 06.03.2016.
11:00
mondo rs, Vestionline #Commented 45 and 46 rows # #Changed code from 45-46 A
Pre 18 godina u akciji srpskih bezbednosnih snaga u reonu Drenice ubijen je vođa OVK Adem Jašari, koji je zločinački ubijao Srbe na Kosovu i Metohiji. Tako su počeli još žešći sukobi na Kosovu i Metohiji posle kog je usledilo bombardovanje SRJ i masovan egzodus Srba iz južne srpske pokrajine.
Nedelja 06.03.2016.12:56
Albanski nacionalizam je proizvod različitih istorijskih okolnosti. Otomanska imperija je koristila Albance kako bi ostale balkanske narode držala u potlačenom položaju. Razlog favorizaciji Albanaca od strane Turaka bila je verska pripadnost i izraženi fanatizam u borbi. Albancima su ustupane razne odgovorne funkcije u administraciji i vojsci na prostorima Balkana. Neću ulaziti previše u odnos Srba i Albanaca tokom turske okupacije i zločina prema srpskom življu, već ću se baviti periodom od osnivanja „Prizrenske lige”. Propadanje Otomanske imperije uslovilo je buđenje nacionalnih pokreta i stvaranje nacionalnih država. Nakon završetka rata Rusije, Srbije i Crne Gore protiv Otomanskog carstva, albanski lideri shvataju da je sada turska imperija slabija nego ikada. Smatrajući da je to pravi trenutak za stvaranje sopstvene države ili autonomije u okviru Otomanske imperije, albanski lideri, na kongresu 1878. godine, formiraju „Prizrensku ligu” koja je bila platforma za ujedninjenje svih krajeva u kojima žive Albanci. Otomanska imperija je koristila Albance kako bi ostale balkanske narode držala u potlačenom položaju. Razlog favorizaciji Albanaca od strane Turaka bila je verska pripadnost i izraženi fanatizam u borbi. Albancima su ustupane razne odgovorne funkcije u administraciji i vojsci na prostorima Balkana. Cilj je bilo sprečavanje da oblasti, na kojima je bilo nastanjeno srpsko muslimansko (danas bošnjačko) i albansko (većinsko muslimansko i katoličko) stanovništvo, pripadnu Srbiji ili Crnoj Gori. Ključna ličnost Prizrenske lige u to vreme bio je Ali-paša Gusinjski. Veliki ugled je stekao svojim uspesima u bitkama protiv Srba iz Crne Gore (1855,1879. i 1880). Prizrenska liga se suprotstavila odlukama Berlinskog kongresa da preda Gusinje i Plav Crnoj Gori zbog čega je došlo do sukoba snaga između Srba muslimana (danas Bošnjaka) i Albanaca, na jednoj, i Srba i nekolicine Rusa na drugoj strani. Kao posledica ovoga, stvorena je država u državi- Gusinja i Plava i kao takva se održala do početka Prvog svetskog rata. Uoči Berlinskog kongresa, Liga, kao priznati zastupnik albanskih nacionalnih interesa od samog albanskog življa, uputila je memorandum učesnicima, osporavajući Srbiji i Crnoj Gori pravo na teritorije na kojima žive Albanci. Tadašnji albanski diplomata Abdyl Frashëri je izjavio: „Ako Velike sile osude ovaj hrabri i slobodoljubljivi narod da ostane u ropstvu ili još gore- da bude podeljen između susednih država, Balkansko poluostrvo nikada neće imati mira…” Nakon odluka Berlinskog kongresa, Albanci podižu ustanak i ne dozvoljavaju sprovođenje odredaba kongresa.
Nedelja 06.03.2016.12:56
Abdyl Frashëri: „Ako Velike sile osude ovaj hrabri i slobodoljubljivi narod da ostane u ropstvu ili još gore- da bude podeljen između susednih država, Balkansko poluostrvo nikada neće imati mira…” Sem što su ratovali oko Plava i Gusinja, na jugu su onemogućili ustupanje Grčkoj dela Epira, a u jednom vremenskom periodu su pod svojom kontrolom držali Peć, Vučitrn, Prištinu, Đakovicu i Prizren svrgnuvši turske gospodare u ovim oblastima sa vlasti. Iako kasnije ugušen od strane turske vojske pod vođstvom Derviš-paše, albanski pokret, proistekao iz Lige, nastavio je da jača među običnim narodom. Nemiri su nastavljeni odmah nakon povratka Derviš-paše u Carigrad. Istorijski podaci govore da su samo od osnivanja Prizrenske lige do 1912. godine, Albanci sa Kosova i Metohije proterali 150 000 Srba.
Nedelja 06.03.2016.12:57
Period od 1912 do 1945 godine.... Nakon izbijanja Balkanskih ratova formirana je organizacija koja je za cilj imala sprovođenje platforme Prizrenske lige- tzv. „Kosovski komitet”, a između dva svetska rata organizacije „Džemajet”, „Besa” i „Merhamet”. Nakon izbijanja Balkanskih ratova formirana je organizacija koja je za cilj imala sprovođenje platforme Prizrenske lige- tzv. „Kosovski komitet”, a između dva svetska rata organizacije „Džemajet”, „Besa” i „Merhamet”. Kontinuitet velikoalbanske politike traje od osnivanja Prizrenske lige do danas. Njemu su svesrdno pomogli Italijani u periodu pre i nakon izbijanja Drugog svetskog rata, kao i Srbi, svojom nebrigom i naivnošću. Italijani su direktno zaslužni za stvaranje albanskog šovinizma na Kosovu i Metohiji, ideološkim formulisanjem istog. Srbi nisu isuviše obraćali pažnju na položaj svojih sunarodnika na Kosovu i Metohiji. Dok su u Jugoslaviji svi ostali narodi jačali svoju nacionalnu pripadnost, Srbi su pokušavali da izgrade jugoslovenski nacionalni identitet. Od 1918. godine do današnjeg dana nije se obraćala pažnja na zločine Albanaca prema srpskom narodu, što je bilo posebno izraženo u periodu Titove vladavine. Drugi svetski rat učinio je Albance vladarima teritorije pod imenom „Velika Albanija”. U sastavu tog protektorata, od 1941. do 1944. nalazili su se Metohija, koja je bila pod italijanskom i nemačkom okupacijom, veći deo Kosova ( bez severnog dela), istočni deo Crne Gore i zapadna Makedonija. Velika Albanija, koja je bila podeljena na 14 okruga, bila je poprište velikih zločina: ub,ijeno je oko 12 000 Srba, a proterano oko 100 000. U isto vreme oko 150 000 Albanaca naselilo se na Kosovo i Metohiju.
Nedelja 06.03.2016.12:59
Položaj Albanaca u komunističkoj Jugoslaviji do 1968. godine. Bujanska konferencija..... Posle oslobođenja, 1945. godine, komunistička vlast zabranila je povratak proteranim Srbima. Albanci su 1945. i 1946. godine držali svu zemlju kolonista. Izveštaji iz 1946. godine govore da su zemlju delimično izgubile 5.744 porodice, a bez celokupnog imanja ostale su 1.564 porodice. Na Kosovo i Metohiju nikad se nije vratilo oko 2500 porodica. Posle oslobođenja ostala su pusta mnoga srpska sela. Nekome je bilo potrebno da se brzo zaborave zločini albanskih faš,ista, najverovatnije zbog lažnog „bratstva i jedinstva”, da se brzo zaborave krvave epizode i orgijanja nad srpskom nejači, pod zaštitom i uz pomoć vojnika Nemačke i Italije. Mnogi balisti su tako, u ime „bratstva i jedinstva” proizvedeni u borce NOR-a, što nam se kasnije, itekako, osvetilo. „Na Kosovu i Metohiji, sve do pred sam kraj rata, nije bilo ni organizovanog partizanskog otpora okupatorima i njihovim slugama. Tek pošto je izbila balistička pobuna u Drenici, partizanski odredi su stigli sa drugih područja i ugušili su pobunu koju je organizovao Šaban Poluža…Ostaci dreničkih bandi, gotovo širom Kosova i Metohije, organizovano su napadali Uroševac, Gnjilane, Orahovac i mnoge druge gradove i sela i naplatili „danak u krvi” koji se meri stotinama ub,ijenih srpskih boraca i mirnih građana. Osim onim banditima koji su poginuli u okršajima, zarobljenim i onima koji su se dobrovoljno predavali Ozni, zločini su oprošteni. Po koja godina zatvora, i to je bilo sve.” Doseljeni Albanci nisu ni tražili jugoslovensko državljanstvo, niti priznavali jugoslovensku državu, ali su mnogi od njih, iako strani državljani, zauzimali visoke državne funkcije i radili na ostvarivanju ciljeva Lige. Zaključci Bujanske konferencije, održane u albanskom selu Bujane, od 31. decembra 1943. do 2. januara 1944., izražavali su separatističke težnje Albanaca. Konferenciji je prisustvovao 51 delegat, od kojih je bilo svega sedam Srba sa Kosova i Metohije, a čak deset Albanaca iz Albanije.
Nedelja 06.03.2016.12:59
„Glavni zaključci rezolucije Bujanske konferencije:... 1. Kosovo i Dukađin su naseljeni uglavnom Albancima. 2. Albanci Kosova i Dukađinija, kao uvek, žele ujedinjenje sa Albanijom. 3. Najbolji put za Albance da se ujedine sa Albanijom jeste zajednička borba sa narodima Jugoslavije. 4. Albanski narod Kosova imaće mogućnost da odlučuje o svojoj sudbini kao rezultat borbe protiv okupatora. 5. Određivanje sopstvene sudbine sadrži i pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. 6. Ovo pravo se garantuje od strane Narodnog oslobodilačkog pokreta Jugoslavije (NOP), Albanije, i Velike antifa,šističke alijanse, kako je obećano od Atlantske povelje, Moskovske i Teheranske konferencije.” Ideja o otcepljenju Albanaca od Jugoslavije i ujedinjenju u albansku republiku došla je do izražaja na Zemaljskom veću KPJ, 25. novembra 1924.godine. Tada je zauzet stav da se Kosovo i Metohija uključe u jednu celinu koja bi uz Albaniju obuhvatala i sve etničke teritorije Albanaca u Jugoslaviji. Zatim, oktobra 1928. godine, na Četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu, zaključeno je da je „ugovorima o miru sklopljenim posle Prvog svetskog rata trećina Albanaca ostala pod vladavinom velikosrpske buržoazije”. Kačanički ustav Zahtevi kosovskih Albanaca za republikom pojavili su se 1968, zatim 1981, pa 1982. godine. Ustavom iz 1974. godine AP Kosovo dobija status države u državi. Centralna Srbija je imala obavezu da plaća ogromne poreze koji su se direktno slivali u budžet Pokrajine, a koje su albanski lideri koristili za dostizanje nezavisnosti. Demonstracije na Kosovu i Metohiji bile su masovne i rušilačke, posebno u Prištini, Vučitrnu i Uroševcu. Na Kosovu i Metohiji bivalo je sve teže, pritisci na Srbe su učestali, a na albanske zahteve za republikom i teror Beograd je, nakon 50 godina ignorisanja problema, devedesetih godina prošlog veka uzvratio većom kontrolom i prisustvom policijskih snaga. Odgovor Albanaca bio je stupanje u generalni štrajk 3. septembra 1990. godine, napuštanjem radnih mesta, a 7. septembra 1990. godine Albanci su u Kačaniku usvojili ustav i proglasili republiku Kosovo. Nakon rata Srba i albanskih terorista, započinje bombardovanje SRJ-e. Nakon bombardovanja 1999. godine, Kosmet postaje protektorat UN-a, a kasnije albanski lideri proglašavaju jednostranu nezavisnost, odnosno, čine akt secesije.
Nedelja 06.03.2016.13:01
Kontinuitet zločina.... Srednjovekovni popis stanovništva nam govori da je 1455. godine na celoj teritoriji Vuka Brankovića živelo samo 2% albanskog življa. Ovi podaci se mogu pronaći u otomanskim izvorima “defter” („poreska knjiga”). Danas na Kosovu i Metohiji živi 97% Albanaca. Fizički teror jeste prvi aspekt koji valja razmotriti i koji je najzaslužniji za ovakvo stanje u južnoj srpskoj Pokrajini. Pod fizičkim terorom podrazumevam ub,ijanje, zastrašivanje i ostale zločine koji su svesno činjeni kako bi se srpsko življe svelo na minimum. Od osnivanja „Prizrenske lige” Srbi se suočavaju sa strahovitim pritiscima i progonima, silovanjima i ubistvima na Kosovu i Metohiji. Obratiću ponajviše pažnju na period SFRJ-e, pošto se o tome može pronaći najviše informacija. Zabeleženi su mnogi zločini iz mržnje prema srpskoj zajednici, od kojih su najučestaliji progoni i ubistva, silovanja i trgovina ljudima. Na ovaj način preko noći su nestale čitave srpske porodice. Ove zločine komunistička vlast je ignorisala. Naš pokojni patrijarh, gospodin Pavle, takođe je bio žrtva obesti kosovskih Albanskih šovinista. Osim pogrdnih reči koje su mu svakodnevno upućivali, jednom je bio i zverski pretučen, a u više navrata kamenovan od strane albanske dece. Ovakvo ponašanje nije bilo strano ni mnogim Albancima koji su radili u državnim institucijama. Tako je 1988. godine, policajac albanske nacionalnosti pokušao da siluje igumaniju manastira Gračanica, majku Tatjanu koja je tada bila starica u sedmoj deceniji života. Godine 1983. silovana je devetogodišnja srpska devojčica u selu Žitinje kod Vitine. Iste 1983. godine silovana je i sedamdesetdvogodišnja starica monahinja Ana u manastiru Gorioču kod Istoka. Godine 1984. u avgustu silovana je dvanaestogodišnja devojčica u Ljubeniću kod Peći itd. Ne treba ni spominjati „slučaj Martinović” i mnoga ubistva Srba o kojima je komunistička vlast ćutala. Progon Srba nakon dolaska međunarodnih snaga posebna je tema, međutim, navešću samo jedan citat: „ Najbrutalniji masakr dogodio se (ovog 23. jula) u selu Staro gradsko, pored Lipljana. Kako mi je javio Mašan Bošković, ub,ijeno je četrnaest Srba u obližnjoj njivi u kojoj su žnjeli pšenicu. Na njihovim mrtvim telima iživljavali su se krvoloci. Najstarijem Nikoli Stojanoviću bilo je šezdeset, a najmlađem Jovici Janićijeviću tek četrnaesta. Bila je to poslednja žetva i za Andriju Odalovića, Rada Živića, Jovicu Živića, Momčila Janićijevića i Mila Janićijevića, Slobodana Janićijevića, Boška Đekića, Miodraga Tepšića, Sašu Cvejića, Milovana Jovanovića. Bez malo sam sve te ljude poznavao. ” Nakon poslednjeg rata, sa Kosova i Metohije je prognano 200 000 Srba koji žive kao izbeglice u ostatku Srbije. Nikom od ovih ljudi nije vraćena uzurpirana imovina, niti garantovana bezbednost, te tako, od dolaska međunarodne misije, nije došlo do povratka Srba, ali jeste došlo do proglašenja nezavisnosti Kosova. Srbi nastavljaju da se iseljavaju sa Kosova i Metohije, a preostalim Srbima je ugroženo osnovno ljudsko pravo- pravo na život. Oni ne mogu slobodno da se kreću, već pripadnici KFOR-a obezbeđuju srpske zajednice. Srbi na Kosovu i Metohiji žive u rezervatima. Od dolaska KFOR-a ništa se nije promenilo po pitanju terora nad Srbima, a nijedno od mnogobrojnih ubistava koje su počinili Albanci nije rasvetljeno. Govoriti o asimilaciji zahtevalo bi bar još ovoliko prostora. Treba, u najkraćem, reći da su čitave srpske porodice nakon zastrašivanja, maltene preko noći, menjale veru i prezimena, a samim tim i nacionalnu pripadnost. Treba spomenuti da su Albanci matičari pri matičnim službama, uz prećutnu saglasnost srpskih komunista, od 1971. godine samoinicijativno menjali srpska prezimena koja su se završavala sa ić.
Nedelja 06.03.2016.13:04
Kulturni genocid.... Genocid nad srpskim kulturnim nasleđem na Kosovu i Metohiji je i više nego očigledan. Samo u periodu od dolaska međunarodnih snaga, na Kosovu i Metohiji je porušeno ili oštećeno 150 pravoslavnih crkava i manastira. Preostali manastiri se nalaze pod danonoćnom stražom KFOR-a, a nalaze se i pod zaštitom UNESKO-a. Međutim, neuporedivo je više porušenih domova srpskih porodica. Poslednji srpski novinar koji je napustio Prištinu, Mirko Čupić, kaže: „Dok snage KFORA…ravnodušno posmatraju…ub,ijaju i prebijaju srpski narod, pljačkaju i spaljuju srpske kuće, pale i ruše kulturno-istorijske spomenike i one iz novijeg doba. Već je spaljen manastir Sveta Trojica u Mušutištu i drevna crkva u istom selu, jedno od najlepših i najstarijih arhitektonskih zdanja te vrste u svetu. Ali, šta znaju vandali šta je lepo i staro. Za njih je najvažnije da je srpsko i da pripada drevnoj srpskoj duhovnosti i kulturi. Hoće da izbrišu te tragove…porušen je spomenik Cara Dušana Silnog, oskrnavljena je Bogorodica Ljeviška…sve što je srpsko ili ima bilo kakve veze sa srpstvom, kao recimo spomenik ruskom konzulu Jastrebovu, spaljeno je ili porušeno. Uništena je i čuvena Koriška pećina (u selu Koriši), boravište isposnika svetog Petra Koriškog, jedinog sveca sa prostora jugoslovenske države o kojem je napisana hagiografija. Porušen je i tek obnovljeni spomenik Sime Andrejevića Igumanova, znamenitog Prizrenca, čuvenog srpskog dobrotvora.” Ne treba ni spominjati česte slučajeve osamdesetih godina kada su Albanci preoravali čitava srpska groblja. Jasna je težnja da se izbrišu svi tragovi srpskog postojanja na ovim prostorima. Ono što ne mogu prikriti, albanske vlasti, jednostavno, prisvajaju. Srpske crkve proglašavaju starim albanskim crkvama, a sebe potomcima Ilira, naroda koji je istrebljen i asimilovan. Idu i toliko daleko da u jednom „naučnom radu”, koji je objavljen na engleskom jeziku u SAD-a, možemo pročitati tezu da je junak koji je ub,io sultana Murata u Kosovskom boju bio albanski vitez Miloš Kopilići. Takozvana država Kosovo danas predstavlja crnu rupu Evrope. To je država sa najvećom stopom nezaposlenosti i sa vrlo razvijenim švercom, trgovinom ljudima, distribucijom narkotika i korumpiranom Vladom u kojoj sede bivši komandanti OVK, od kojih su mnogi masovne ubice i vođe mafijaških kla,nova. Vrlo uspešno prisvajaju srpsku tradiciju i menjaju srpske toponime. Skoro svi toponimi na Kosovu i Metohiji su slovenskog porekla. Albanci nikada ne koriste naziv „Metohija” pošto ovaj termin znači „crkvena zemlja”. Ne samo što su promenili nazive mnogim mestima na Kosovu (Srbica- Skenderaj), već planiraju da to urade i u mestima gde još ima Srba. Stoga, Srbi će trpeti ne samo doseljavanje Albanaca, i u ono malo srpskih sredina na kojima su opstali, već će trpeti i preimenovanje samih mesta.
Nedelja 06.03.2016.13:05
To je takozvana država, u kojoj bivši američki predsednik Bil Klinton ima tu čast da, dok je još živ, otkrije svoj sopstveni spomenik. Ova secesionistička tvorevina je dom američke vojne baze Bondstil. To je takozvana država, koja “teži evropskim vrednostima”, “multikulturalnosti” i “toleranciji”, a koja je pri tom gotovo potpuno etnički čista, i u kojoj pripadnici srpskog naroda žive u rezervatima. Oni su očigledno izolovani za sopstveno dobro, poput Jevreja, koje su na sličan način izolovali na,cisti uoči Drugog svetskog rata.
Nedelja 06.03.2016.15:54
1988. godine, policajac albanske nacionalnosti pokušao da siluje igumaniju manastira Gračanica, majku Tatjanu koja je tada bila starica u sedmoj deceniji života. Godine 1983. silovana je devetogodišnja srpska devojčica u selu Žitinje kod Vitine. Iste 1983. godine silovana je i sedamdesetdvogodišnja starica monahinja Ana u manastiru Gorioču kod Istoka. Godine 1984. u avgustu silovana je dvanaestogodišnja devojčica u Ljubeniću kod Peći itd.
Nedelja 06.03.2016.15:55
Cela teritorija današnje Albanije prošarana je toponimima slovenskog porekla, što je pouzdan dokaz da su na tim područjima živeli Sloveni, a najverovatnije da su većinu mesta imenovali prilikom naseljavanja jer nisu zatekli stanovništvo koje bi im moglo preneti staro ime. Ranije geografske karte svedoče da je bilo mnogo više toponima slovenskog porekla kao na primer: Široki Breg, Golo brdo, Pleševica, Gorica, Berat (od Beograd), Podgorje, Pešter, Korito, Kamenin, Kamenica,Zelenin, Lukovo, Borič, Belica,Bistrica, Dvorani itd. Pored živog ma,terijala sačuvanog u jeziku i mnogobrojnim toponimima postoji i niz drugih izvora koji pokazuju da je u granicama današnje Albanije bilo dosta slovenskog stanovništva i slovenskih naselja, a i da su očigledne albansko-slovenske veze. Posvedočeno je da su čak i boljari bili slovenskog porekla kao na pr. Nikola Sanati, Duka Dobril, Martino Černota.

Komentari na ovom sajtu su odgovornost autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Vesti online.

Svi komentari prolaze moderaciju pre nego što će biti objavljeni na sajtu Vesti online.

Redakcija Vesti online zadržava pravo da komentar ne objavi ili objavi i naknadno izbriše, bez obaveze pojašnjenja autoru komentara za razloge neobjavljivanja ili brisanja.

Komentari koji sadrže govor mržnje ili nasilje, pretnje ili vulgarnosti, koji podstiču diskriminaciju na bilo kojoj osnovi i izražavaju netrpeljivost, koji ne odgovaraju temi vesti na koju se komentariše, neće biti objavljeni.

(Komentar mogu da ostave samo prethodno registrovani korisnici Vesti online)*

VAŠ KOMENTAR (max. 1000 karaktera)